Фовизам

Фовизам


Фовизам је уметничка група основана 1905. у Паризу. Фовизам је била прва уметничка револуција у 20. веку. Име се односило на малу групу истомишљеника сликара Анрија Матиса, Мориса Вламника и Андре Дерена који су у 1905. године излагали у Париском јесењем салону. Један новински критичар користи израз"Les Fauves" (у преводу „дивље звери“) за ове уметнике (као иронично подругивање), који тада постаје име целе групе.
"Charing Cross Bridge" у Лондону 1906. године дело Андре Дерена

Главно обележје фовистичке уметности је жестина боја и деформација фигура. На сликама уметника ове групе је очигледна и интенционална одсутност закона линеарнеперспективе. То је узроковало велики скандал због којег су и добили име „дивље звери“ (фр. fauves). Фовизам није била повезана уметничка група. Ти уметници су само једаном излагали заједно. Њихова уметност ће касније имати утицај на немачки експресионизам.


"Charing Cross Bridge" у Лондону 1906. године дело Андре Дерена



Фовистичка уметност

Фовисти нису имали неку посебну залеђину у виду теорије, стога фовизам настаје и развија се као негација и реакција на импресионизам и натурализам. Уметност Пола Гогена, Жоржа Сераа и Винсента ван Гога, такође игра значајну улогу. Од ван Гога преузимају снагу колорита, а од Гогена плошност композиције. Од Сераа рационалност аранжмана композиције, а од Едварда Мунка снагу изражајности, експресије. Као резултат дојам је упечатљив колорит, преко употребе жарких и чистих боја директно из тубе, поједностављење композиције и одрицање моделације форми, као и наглашавање личног спонтаног израза.

Док је публика релативно мало знала о Сезану и Ван Гогу као револуционарима, није могла игнорисати присуство ове групе младих сликара, који су у Паризу изазвали сензацију својим групним изложбама, памфлетима и другим облицима самопромоције. Заправо, фовисти су настојали да делују према имену које су добили. Међутим, у периоду од само седам година они су изгубили своју првобитну снагу и сматрани су прилично смиреним у односу на нове покрете који су у међувремену настајали. Фовизам је углавном емоционални покрет који тежи да стигне до емоционалне „суштине“ предмета на рачун спољашњег изгледа. Карактеристике њиховог израза су декоративност, живост, али и жестина боје, спонтаност и интуиција.

Боја, бљештавило и сугестивна рафинираност, коју срећемо у делима Анрија Матиса званичног вође групе, су под утицајем перзијске и блиско-источне уметности. Група као целина, била је под сличним утицајима и често је трагала за узорима у музејима, гдје су били изложени експонати групног уметничког изражавања, старијих, али и географски прилично удаљених цивилизација. Инспирисали су се византијском уметношћу, уметношћу коптских хришћана, архајским грчким уметницима, као и уметношћу афричких племена, племена Океаније и америчких Индијанаца. Извор Матисове инспирације биле су афричке маске и скулптуре, те лица његових фигура одликује безличност и укоченост маски. Иза тог ефекта безличности извире нека мистерија или претња, заснована на енигматичним квалитетима страног израза.

Упркос јаким, вибрантним бојама које обично користе експресионисти, сликари Матис, Утрило, Дерен и Амедео Модиљани, често граде пријатне декоративне структуре којима настављају дугу традицију „класичне“ уздржаности француског и италијанског сликарства. С друге стране, Жорж Руо је изузетак у француском експресионизму, јер је његово дело много драматичније, попут немачког експресионизма. Његово сликарство жестоко изражава реакције на хипокризију материјализма његовог доба, кроз омиљено коришћење дебелих наслага црвеног и црног. Његове слике Христа су симболи нехуманости човека према човеку, а портрети судија откривају злочин и корупцију који досежу чак и тамо где се претпоставља да треба да влада правда. Руолово мишљење о француским лидерима, тога доба кроз његово сликарство није нимало ласкаво. Слично као Гоја у Шпанији инквизиције, корупције и изобличености у редовима монархије, Руол не оставља простор за компромис са тадашњим француским друштвом.


Познати уметници који су припадали фовизму

* Анри Матис
* Андре Дерен
* Албер Марке
* Анри-Шарл Манаген
* Жорж Руо
* Жорж Брак (делом)
* Жан Пи
* Луи Валта
* Kes van Dongen
* Морис Вламенк
* Отон Фријез
* Раул Дифи
* Хаим Сутим
* Шарл Камоан

Анри Матис

Анри Матис (фр. Henri Matisse), је био француски сликар, графичар, вајар и декоратер. Рођен је 31. децембра 1869. у Ле Шато Камбрезису, а умро је 3. новембра 1954. у Ници.
Анри Матис: Одалиска
Анри Матис: Плес

Напустио је правну каријеру и са 22 године дошао у Париз да би учио сликарство у атељеу Густава Мороа у чијој се радионици окупила готово већина тадашњих младих сликара који су послије чинили покрет фовизма. Уз Матиса, били су ту Дерен, Вламенк, Брак, Дифи и многи други. Тај нараштај слиједио је прије свега инстинкт. Од импресионистичког луминизма путовало се у подручје чистог колорита. Наступ младих сликара изазвао је његодовање и шире публике и критичара. Дочекивали су их с поругом као што су били дочекивани сви новатори француске умјетности.

На јесенском салону на којем су излагали 1905. критичар Луј Восел примјећујући и једну донателовску скулптуру сред дивљих колористичких слика, узвикнуо је: „Донатело сред дивљих звијери“. У салону независних то име се задржало. Ријеч фовс односила се посебно на сјајну произвољну боју и на изравни рад кичице чиме су Матис и његови пријатељи експериментисали. Фовизам је као покрет трајао само неколико година. Након тога чланови скупа почели су слиједити и друге правце.

Најважнија Матисова слика тога раздобља је композиција „Плес“. Већ у том дијелу долазе до израза битна својства Матисова опуса, плошни третман, затворене обојене површине без тонских прелаза те изразит смисао за покрет и кривуљу што се постепено преображава у арабеску. У интимном ентеријеру ликови су приказани с вазама и цвијетним аранжманима те богатом таписеријом која их уоквирује а за које је Матис инспирацију нашао на путовањима у Мароко као и у егзотичним крајолицима око Тангера.

Свјетски углед Матис стиче у Њемачкој и Америци, а особито у Русији. У каснијим дјелима све се више усредсређује на мртве природе, аранжирано цвијеће и воће... Мајстора су повремено привлачили радови у пластици, литографији и керамици. Матис је наставио традицију великог француског сликарства у новој, савременијој варијанти. И француска сликарска омладина и странци који су хрлили у Париз, у ту сликарску Меку, били су одушевљени његовим мислима. Утицај Матисова сликарства на Европу и свјетско сликарство био је већ тих година голем, а тако је остало и до данас.




(Музеј Ермитаж Плес - Анри Матис 4. август 2009. Снимио: Јакша П.)


Izvor : Wikipedia